Ljubavna poezija II

DA BIH S TOBOM PROŠLA

Da bih s tobom prošla pustoš ovog sveta

Da bismo se zajedno suočili s užasom smrti

Da bih videla istinu da bih izgubila strah

Pošla sam uporedo s tvojim koracima.

Zbog tebe ostavih

Svoje carstvo svoju tajnu

Svoju hitru noć svoju tišinu

Svoj biser okrugli i njegovu belinu
Svoje ogledalo svoj život svoju sliku

I napustih perivoj raja

Tako bejah na svetlu bez koprene tvrda dana

Bez ogledala videh da sam gola

A pustinja se zvala vreme

Zbog toga si me svojim kretnjama odneo

I naučih živeti u punome vetru.

(Sofija De Melo
Brejner Andersen)

TREBA ZNATI

Smešiti se dalje, to treba znati,

Kada je najbolje ustati od stola,

Kad pred nama stoje samo prazni sati

U tome životu glupome do bola.

Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
Sačuvati ponos, onaj što preosta,

I uprkos svemu, prijatelji moji,

Zauvek otići, znati da je dosta.

Pred sudbinom svojom koja sve ti uze

Kad već ništa nemaš, kad već sve si dao,

Trebalo bi znati skriti svoje suze.

No, ja, srce moje, ja to nisam znao.

Zato treba znati napustiti sto

Kad je ljubav tvoja davno pojedena,

Ravnodušna lica skriti svoju bol,

Zauvek otići tiho kao sena.

I usnama treba reći da se smeju

Iza maske jada i stisnuti zube

A krikovi mržnje u tebi da gnjiju

Te poslednje reči onih koji ljube.

Treba znati mirno otići na kraju,

Ućutkati srce što već umrlo je,

Sačuvati obraz ko neki što znaju

Dok još nije pao. Trebalo je znati,

Suviše te volim, ja to nisam znao.

(Šarl Aznavur)

STRAŠNO JE VOLETI TE

Strašno je voleti te na mestu tako krhkom

kao što je svet.

Mučno je voleti te u tom kraju

punom nesavršenstva

Gde nas sve lomi i ućutkuje

Gde nas sve vara

I rastavlja.

(Sofija De Melo

Brejner Andersen)