среда, 26. мај 2010.

Ana Ahmatova - otkrivanje tuđih snova



Ana Andrejevna Ahmatova je bila znamenita ruska pjesnikinja, kritičar i prevodilac. Jedna je od predstavnika književnog pravca akmeizma. Počela je da piše pjesme sa 11 godina. Prva zbirka joj je izašla 1912. Pjesme je objavljivala pod pseudonimom Ahmatova (tatarsko prezime njene bake), jer se ocu nije dopadala ideja da ih objavljuje pod pravim prezimenom. U toku studija upoznala se sa pjesnikom Nikolajem Gumiljevim, za koga se udala 1910.godine. Za svadbeno putovanje otišli su u Pariz, ali je on uskoro sam otišao u Afriku i nastavio da živi raspustnim životom.




Na Aninom putovanju po sjevernoj Italiji i Parizu, upoznala je slikara Amedea Modiljanija i asistirala baletskoj trupi Ruski balet koja je gostovala u Zapadnoj Evropi. Nikolaja su pogubili sovjetski komunisti 1921. godine, a ona je poslije imala još dva braka. U Sovjetskom Savezu smatrana je za buržoarsku pjesnikinju, bilo joj je zabranjeno da objavljuje poeziju, pa je živjela od prevodilaštva i esejistike. Preživjela je Opsadu Lenjingrada i pisala o njoj. Njen kasniji život obilježila je epoha staljinizma, kada joj je bilo zabranjeno da piše, a njen sin i suprug su poslati na robiju, gdje je suprug i umro. Poslije Staljinove smrti, režim je dopustio objavljivanje cenzurisanih izdanja Anine poezije. Djelo Ahmatove je u rasponu od kratkih lirskih pjesama do velikih pjesničkih djela, poput njenog glavnog djela Rekvijem. Anine omiljene teme su prolaznost vremena, uspomene i teškoće života i književnog stvaralaštva pod diktaturom.



Još u svojim ranim pjesmama pokazivala je izuzetnu intuiciju, složenu senzibilnost i dar predskazivanja. Čuveni slikar Modiljani, koga je srela 1911. u Parizu, divio se njenom pogađanju misli, otkrivanju tuđih snova. Majstorstvo detalja, psihološki dobro uočenih i probranih, svaka riječ izabrana s neobičnom strogošću, smisao za lapidarnost, za minijaturu, bez obzira da li pjesnikinja oslikava pejzaž ili portret, strast ljubavi, ili žestinu bitke — davali su njenim pjesmama uvjerljivost, ubjedljivost, plijenili pažnju čitaoca.

„Umjetnička jasnoća Ahmatove, psihološka dubina njene poezije nerazdvojno su vezani, slivani s fonetikom, zvukovnom bojom njenog stiha. Strofa i faza ne javljaju se u Ahmatove kao neki elementi muzikalne proizvoljnosti, crteža, kako je to bilo u mnogih njenih savremenika simbolista. Pažnja u stihovima Ahmatove prenešena je na intonaciju, na riječ, nosivu riječ... ", konstatuje N. Banikov.



Nećemo piti iz te iste čaše


Nećemo piti iz te iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino, niti
ljubiti se u rano jutro naše,
ni navečer kroz prozor motriti.
Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.

Uvijek je nježni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja.
Ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.
Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš sačuvat suđeno je.

Tvoj glas u mojim pjesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah.
O, ima plamen kojega ne smije
dotaknuti ni zaborav, ni strah.
I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suhe i rumene.



Rame uz rame


Mi se ne umemo rastati
Rame uz rame idemo dalje.
Već se suton počinje hvatati
Ti zamišljen, u meni ćutanje.

Uđemo u crkvu i gledamo
Krštenje, venčanje, celov hleba
Izađemo, a ni pogleda ne razmenjamo...
Zasto među nama nije kako treba?

Ili na sneg sednemo, zatim,
Na groblju i uzdišemo redom.
Ti štapom crtaš palate
Gde ćemo uvek biti zajedno.

Kad bi čovjek mogao reći ono što voli...




Toliko sam sanjao o tebi



Toliko sam sanjao o tebi,
da gubiš svoju realnost.
I da li je još uvek čas da dostignem to
živo telo i poljubim na tim usnama
rađanje glasa, što mi je tako drag?

Toliko sam sanjao o tebi,
da se moje ruke,
naviknute da grle tvoju senu,
spoje na mojim grudima,
ne bi li možda osetile obrise tvoga tela,
i da sam pred stvarnom pojavom onoga, što me
tako muči i upravlja sa mnom već danima
i godinama, postao bez sumnje sena.

O, osećanja, neodlučnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
prošlo već vreme moga buđenja.
I ja sada spavam stojeći s telom izloženim
svim pojavama ljubavi i života,
i da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
još uvek nešto značiš,
mogao teže dodirnuti čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo.

Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom senom,
da mi sad više ništa ne preosta, a možda i zato,
da postanem prikaza među tim prikazama
i sena sto puta više nego sena, koja se šeta
i šetaće se radosno
po sunčanom satu tvog života.

(Rober Desnos)





Kad bi čovek


Kad bi čovek mogao reći ono što voli,
Kad bi čovek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
Ko što je oblak uzdignut u svetlosti,
Kad bi poput zidova što se ruše
Da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
Kad bi čovek mogao razoriti svoje telo,
Ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
Istinu samog sebe, Koja se ne zove slava,sreća ili ambicija,
Nego ljubav i želja,
Ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
Onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
Objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
Istinu svoje istinske ljubavi,
Ne poznajem slobodu,osim slobode
Da budem zarobljen u nekome,
Čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
Zbog koga sam i danju i noću ono što želim.
A moj duh i telo plove u njegov duh i telo,
Kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
Slobodno za slobodom ljubavi,
Jedinom slobodom koja me ushićuje,
Jedinom slobodom za koju umirem.
Ti opravdavaš moje postojanje.
Da te ne poznajem ne bih živeo,
Da umirem ne znajući te, ne bih umro, jer nisam živeo.

(Luis Sernuda)


Joaquin Rodrigo Vidre - Concierto de Aranjuez





Hoakin Rodrigo (Joaquín Rodrigo Vidre) je bio španski kompozitor i pijanista. Njegovo najpoznatije muzičko djelo je Koncert za Aranhues (Concierto de Aranjuez).
Hoakin Rodrigo je rođen u Saguntu, mjestu u okolini Valensije, 22. novembra 1901. godine. U trećoj godini je oslijepio nakon što je obolio od difterije. Po njegovim riječima, upravo ga je gubitak vida usmjerio ka muzici.
Sa osam godina je počeo da uči solfeđo, violinu i klavir. U šesnaestoj godini je započeo studije harmonije i kompozicije na Konzervatorijumu u Valensiji. Prve kompozicije (Svita za klavir, Dvije skice, Svita za klavir i violinu i Sicilijana, za violončelo) napisao je 1923. Njegovo prvo djelo za orkestar, Žongleri, napisano je i premijerno izvedeno 1924. godine u Valensiji i Madridu.
Godine 1927., Rodrigo se preselio u Pariz da bi se upisao na École Normale de Musique, gdje je pet godina studirao kod Pola Dukasa. Tamo se sprijateljio sa Ravelom, Arturom Honegerom, Stravinskim i Manuelom de Faljom. U Parizu je takođe upoznao svoju buduću ženu, tursku pijanistkinju Viktoriju Kami.
Rodrigo je komponovao Oproštajnu sonatu, napisanu za klavir, u čast svog učitelja Pola Dukasa koji je preminuo 1935. Nastavio je sa studijama u Parizu, takođe radeći u Njemačkoj, Austiji i Švajcarskoj. Godine 1939. vratio se za stalno u Španiju, u Madrid.


U Barseloni je 1940. godine premijerno izvedeno njegovo najpoznatije djelo, Koncert za Aranhues, za gitaru i orkestar, primjer ličnog muzičkog izraza i djelo koje je steklo međunarodnu slavu. Od tog trenutka, Hoakin Rodrigo aktivno učestvuje u umjetničkim, kreativnim i akademskim aktivnostima.


video



Godine 1983. nagrađen je Nacionalnom muzičkom nagradom Španije, a 1991. španski kralj Huan Karlos I dodijelio mu je titulu Markiza vrtova od Aranhuesa. Pet godina kasnije uručena mu je Nagrada Princa od Asturije za "njegov izvanredan doprinos španskoj muzici u koju je unio nove impulse kako bi je učinio univerzalnom". Iste godine je primio Zlatnu medalju Sagunta, Veliki krst Građanskog reda za društvenu solidarnost i Zlatnu zvijezdu Grada Madrida. Francuska vlada ga je 1998. počastvovala titulom Komandira umjetnosti i književnosti, a nedugo zatim je primio nagradu za najboljeg autora klasične muzike koju dodjeljuje Društvo autora i izdavača.



Hoakin Rodrigo je umro u Madridu 6. jula 1999., dvije godine nakon smrti svoje žene. Viktorija Kami je bila njegova nerazdvojna saputnica i najvažnija saradnica na svim poljima kompozitorskog rada.
Sa glavnim ciljem da se osigura očuvanje i širenje muzike Hoakina Rodiga, njegova kćerka Sesilija je 1989. godine osnovala izdavačku kuću Izdanja Hoakina Rodriga i Fondaciju Viktorija i Hoakin Rodrigo 1999. godine.

Od mnogobrojnih djela napisanih za gitaru, izdvojiću Passacaglia iz Tri španska komada (Tres Piezas Espanolas), koga pored pomenutog čine i Zapateado i Fandango.




video

Ljubavna poezija II






DA BIH S TOBOM PROŠLA


Da bih s tobom prošla pustoš ovog sveta
Da bismo se zajedno suočili s užasom smrti
Da bih videla istinu da bih izgubila strah
Pošla sam uporedo s tvojim koracima.

Zbog tebe ostavih
Svoje carstvo svoju tajnu
Svoju hitru noć svoju tišinu
Svoj biser okrugli i njegovu belinu
Svoje ogledalo svoj život svoju sliku
I napustih perivoj raja

Tako bejah na svetlu bez koprene tvrda dana
Bez ogledala videh da sam gola
A pustinja se zvala vreme

Zbog toga si me svojim kretnjama odneo
I naučih živeti u punome vetru.

(Sofija De Melo
Brejner Andersen)




TREBA ZNATI


Smešiti se dalje, to treba znati,
Kada je najbolje ustati od stola,
Kad pred nama stoje samo prazni sati
U tome životu glupome do bola.
Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
Sačuvati ponos, onaj što preosta,
I uprkos svemu, prijatelji moji,
Zauvek otići, znati da je dosta.
Pred sudbinom svojom koja sve ti uze
Kad već ništa nemaš, kad već sve si dao,
Trebalo bi znati skriti svoje suze.
No, ja, srce moje, ja to nisam znao.
Zato treba znati napustiti sto
Kad je ljubav tvoja davno pojedena,
Ravnodušna lica skriti svoju bol,
Zauvek otići tiho kao sena.
I usnama treba reći da se smeju
Iza maske jada i stisnuti zube
A krikovi mržnje u tebi da gnjiju
Te poslednje reči onih koji ljube.
Treba znati mirno otići na kraju,
Ućutkati srce što već umrlo je,
Sačuvati obraz ko neki što znaju
Dok još nije pao. Trebalo je znati,
Suviše te volim, ja to nisam znao.
(Šarl Aznavur)




STRAŠNO JE VOLETI TE


Strašno je voleti te na mestu tako krhkom
kao što je svet.

Mučno je voleti te u tom kraju
punom nesavršenstva
Gde nas sve lomi i ućutkuje
Gde nas sve vara
I rastavlja.

(Sofija De Melo
Brejner Andersen)

Ljubavna poezija




Plima i oseka


Ljubio sam te celu
Rukama
Dahom
Pogledom

I bio zaljubljen u sve

U kosu koja odaje raskoš tela
U trepavicu na desnom oku
U pogled odozdo
Zamućen pomalo i uvek na tajnom
(Niko sa tako malo pogleda ne vidi više)

U nos
Nema majstorske ruke
Koja može postići tu finoću izrade

U usne
Koje su uvek otvorene kao ruža
I sa uvek svežim ružom
(Na njima sam uzimao najmanje i najslađe obroke
Kojima sam se zatim danima hranio)

U vrat
Vilinski vitak i beo
Nema tog dragulja koji ne bi poželeo
Da na njemu visi

U duge pravilne lukove
Koji se dižu na bregovima tvojih dojki
Tamo sam pogledom i željom najčešće boravio
One su prošle sve
A ostale netaknute
Tvoje detinje grudi
Tvoj najnevidniji deo tela

U stomak
Gladak i hladan po površini
A ispod vatra i grč

U tvoje tišine
Kada si me znam napuštala
I ko zna gde i s kim lebdela

U tvoje bure
Koje su dolazile sasvim neočekivano
Sa nepoznatog komandnog mesta

Ti si plima
Ti si oseka
Dohvatiš sve što poželiš
I uzmakneš brzo
Da ne bi i sama bila uhvaćena

Ja sam čovek
Između plime i oseke tvoje ljubavi
Čas beskrajno bogat
A čas pusti siromah
Kome je sve blago isteklo
Kroz prste

Volim te...
I to je stvarno
(Petar Rus)








Sonet, 39


Blagosloveni mesec, dan i tren
i godina i svetlost što je lila,
i vreme, mesto i livada mala
gde prelepa oka dva postadoh plen.

Blagoslovena prvog bola sen
što ljubavi je na me baci sila,
i ona strela sto me obranila
kad me pogled presreo me njen.

I blagosloven svaki glas kad ja
vapih da samo čuje me Madona,
i sve suze za koje biće zna.

I svaka blagoslovena kancona
što slavi nju, i moja duša sva,
gde samo ona vlada, samo ona.

(Frančesko Petrarka)


понедељак, 17. мај 2010.

Maksim Mrvica - klasika pop zvijezde



Pijanista Maksim Mrvica svjetsku popularnost stekao je svirajući miks klasike i elektronske muzike, a počeo je ponovo održavati klasične koncerte. Ovaj Šibenčanin do sada je u karijeri prodao preko milion CD-a i samo taj podatak svrstava ga u hrvatske, ali i svjetske muzičke zvijezde. Popularnost je stekao svirajući klasike u crossover varijantama, ukrštajući ih sa elektronskom muzikom. Njegove pijanističke mogućnosti britanski menadžer Mel Bush je ponudio londonskoj izdavačkoj kući EMI Classics, oni su ga odmah prihvatili i objavili četiri Mrvičina crossover albuma “The Piano Player”(2003), “Variations I & II”(2004), “A New World”(2005) i “Electrik”(2006), kao i album"Pure" (2008). Prije toga, Mrvica je objavio album “Geste”(1999.) sa pjesmama hrvatskih kompozitora za koji je 2002. osvojio nagradu Porin.




Rođen je 3.maja, 1975.godine u Šibeniku, gdje je završio osnovnu i srednju muzičku školu u klasi prof. Marije Sekso. Već kao devetogodišnjak počinje javno nastupati, da bi s nepunih dvanaest godina svirao svoj prvi koncert s orkestrom. Nakon brojnih koncerata u rodnom gradu, 1993. godine upisuje Muzičku akademiju u Zagrebu te studira u klasi prof. Vladimira Krpana, kod kojeg je 1998. godine diplomirao s odličnim uspjehom. Iste godine upisuje jednogodišnju studiju usavršavanja na Konzervatorijumu Franz Liszt u Budimpešti u klasi prof. Lászla Baranyaya.



Nastupao je u svim većim hrvatskim gradovima te u Salzburgu i Beču (Austrija), Ženevi (Švajcarska), Budimpešti (Mađarska), Parizu (Francuska) i St. Petersburgu (Rusija). Dobitnik je nekoliko nagrada na domaćim i inostranim pijanističkim takmičenjima, od kojih prve nagrade na Državnom takmičenju učenika muzike u Zagrebu, Rektorove nagrade Sveučilišta grada Zagreba za akademsku godinu 1997./98., nagrade austrijskog Rotary cluba 1998. godine, prve nagrade na Međunarodnom pijanističkom takmičenju Nicolai Rubinstein u Parizu 1999., te prve nagrade na pijanističkom takmičenju Portoise u Parizu 2001.godine.

video


Osim redovnog studija na Akademiji, usavršavao se i na brojnim majstorskim kursevima aktivno učestvujući na seminarima kod priznatih svjetskih pedagoga i pijanista kao što su Igor Laszko, Semiom Balshem, Edit Picht-Axenfeld, László Baranyay, Nina Kazimirova, Virginio Pavarana, Sergej Senkov i Christine Paraschos.


Iako je živio u raznim evropskim gradovima, Londonu, Parizu, Budimpešti, nostalgija za rodnim gradom se nije smanjivala. U Šibenik dolazi da bi vidio prijatelje, porodicu, ali i da bi prošetao rivom i osjetio miris mora. Tako će i ove godine nastupiti na Porin Classicu 2010. Glavni događaj je sama ceremonija dodjele nagrada u pozorištu, ali za Šibenčane najatraktivniji će biti muzički dar Porina gradu domaćinu: koncert na pozornici Ljetnog kina na kojem će nastupiti Simfonijski orkestar Hrvatske radiotelevizije pod dirigentskom palicom Mladena Tarbuka uz Maksima Mrvicu kao solistu.

video

Kada vas ljubav pozove...

Kada vas ljubav pozove...
Kada vas ljubav pozove, sledite je, iako su putevi njeni
teški i strmi. I kada vas krila njena obaviju, predajte
joj se, iako vas mač skriven među perima njenim može raniti.
Jer, kao što vas ljubav ovenčava, tako će vas ona i
razapeti. Kao što se penje do vaše visine i miluje najnežnije
grane što trepere pod suncem, tako će ona sići
i do korena vaših i protrešće ih iz žila kojima se za
zemlju drže. Sve će ovo učiniti ljubav sa vama da biste
mogli saznati tajne svog srca i kroz to saznanje postati
deo srca života. Ljubav ne daje ništa sem sebe i ne
uzima ništa sem sebe. Ljubav ne poseduje, niti može
biti posedovana. Jer, Ljubav je dovoljna ljubavi.
(Džubran)

ZALJUBLJENA
Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.
Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.
(Pol Elijar)



LJUBAV PREZIR I NADANJE
Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice.
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obujmi oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo - jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće.
(Gijom Apoliner)


NEMA TE
Nema te da me uspavaš,
ko zna po koji put odlažem san
što mi uporno obećava
tvoje ruke i tišinu
koju nisam htela da volim.
Nema te da me uspavaš,
uzalud se pretvaram
da sve imam-
moje su samo usamljenosti,
uzalud se pretvaram
da me ništa ne boli,
vreme me prokazuje,
nema te...
(Tanja Kragujević)